- Dobar dan - rekao sam, pokušavajući da u glasu sakrijem onaj prirodni oprez koji nosite kada prvi put dolazite tamo gde vas niko ne poznaje.

‍

- Dita e mirë - odgovorio je domaćin, mirno, uz blagi naklon glave. - Kako ste putovali? - upitao je na lošem srpskom.

‍

Odgovorili smo da smo se nekako snašli i da nam je drago što smo na vreme stigli. Gledali smo u nepoznata lica, a oni u nas, pokušavajući da u tih par sekundi neizvesne tišine ostavimo dobar utisak.

‍

- Ostavite ovde auto i pođite sa mnom - rekao je kratko.

‍

Pogledali smo se, uzeli laptop i torbu u kojoj su bile natrpane naše misli, neizvesnost i nešto alata, udahnuli i seli u njegov prašnjavi auto.I tako, sada već deceniju daleko od onih teških vremena, tamo gde su do skoro granice bile iscrtane rovovima, počelo je naše prvo putovanje na Kosovo.Deset godina kasnije, prolazimo putem koji miriše na svež asfalt sa ivičnjakom od belog kamena, okružen podšišanim travnjakom i cvećem. U središtu je kućica za odmor u obliku pečurke sa crvenim klobukom i belim tufnama. Domaćin nas očekuje na svečanosti povodom otvaranja novog pogona i predstavlja nas gostima i predstavnicima Evropske unije, koji su donirali sredstva za njegovu treću fabriku šampinjona.

‍

- Ovo su moji prijatelji - predstavlja nas, ne skrivajući radost i nabraja naša imena.